БЛАГА ЈУЖНОГ КУЧАЈА 3

Манастир Раваница, музеј угљарства Сењски Рудник, Мијајлова јама, водопад Доњи Бигар, Сисевац

Серијал акција „Блага Јужног Кучаја“ је осмишљен тако да Вам представи све природне, културно-историјске, индустријске а самим тим и туристучке потенцијле Јужног Кучаја. Акције су осмишљене тако да обухватају баш све поменуте потенцијале које нам прижа ова прелепа планина. На овој акцији се у једном дану могу видети три споменика културе; Манастир Раваница, Манастир Сисојевац и културна целина Сењски Рудник; Меморијални споменик природе Мијајлова јама; прелеп а мало познат водопад Доњи Бигар и све чари Сисевца као туристичко- рекреативног места.

МАНАСТИР РАВАНИЦА

„Пошто беше сазидана само неколико година пред катастрофу на Косову, она је после трегедије косовске могла изгледати као надгробни споменик славе и величине српске, као маузолеум, подигнут над сахрањеном слободом и самосталношћу државе српске.“ др. Владимир Петковић.

blaga_juznog_kucaja_31
Манастир Раваница

Градња Раванице је започела 1375. године а завршена осликавањем храма 1381. године. Када је саграђена представљала је први српски храм после Хиланара који је био опасан зидинама и кулама са пиргом. Задужбина је кнеза Лазара који је градио да му буде склониште за живота а и после смрти и центар православља и народне културе. У лепоти манастира велики кнез је уживао свега осам година, а онда је изабрао јуначку смрт на Косову 28.6.1389. године у сукобу са турцима. Две године после смрти кнез је проглашен за светитеља, а тело му је пренето из Приштине у Раваницу где је почивало тристотине година. Турци су је неколико пута пљачкали и пустошили, палили конаке и рушили утврђења, али црква посвећена Вазнесењу Господњем ниједном није срушена. Током XIV и XV века преживљавала је тешке дане све док 1690. године када је морала бити потпуно напуштена. Монаси су заједно са четрдесет хиљада породица предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем кренули у велику сеобу ка Будиму. Са собом су, као највећу светињу носили мошти светог кнеза Лазара, које ће почивати све до 1697. године у малој цркви крај Дунава у Сентандреји, одакле су пренете у тада пуст манастир Врдник. Мошти светог кнеза пренете су у Београд 1942. године, а 1988. мошти крећу ка манастиру Раваница да би се тек после шестотине година од погибије кнеза и јубилеја косовске битке 1389. године биле враћене у Раваницу на месту које је свети кнез и одабрао за свој маузолеј, где се и данас чувају. Но, велелетни комплекс би вероватно скроз био изгубљен да није било Јеромонаха Стефана, који се после сеобе вратио и обновио манастир где је и основао школу у којој су учили свештеници. По својим стилским, архитектонским и ликовним особеностима манастир Раваница је родоначелник новог стила уметности Моравске школе. Због свих карактеристика, овај споменик је кроз векове био и остао духовни источник српског народа. Заштићен је као споменик културе од изузетног значаја. Треба свакако поменути и Синаите Св. Ромула Раваничког, који је живео у пећини у близини манастира а после упокојења је сахрањен у припрати манастира, и Св. Сисоја који су побегли са синајске горе и свој мир пронашли у кучајским планинама. Они су заслужни за изградњу великог броја цркава и манастира на ободима Кучаја а најпознатији је манастир Сисојевац.

СЕЊСКИ РУДНИК

Сењски Рудник представља место одакле је почела индустрализација Србије. Мало рударско насеље које је покренуло огромну машинерију звану индустрија криво је још и за настанак неких од најлепших песама као што су „Звиждук у осам“ и „Девојко мала“ које је Дарко Краљић компоновао баш у Сењском Руднику у чијем се музеју чува клавир на коме су настале. Академик Драгослав Михаиловић, инспирисан догађајима и животима људу у Сењском Руднику , пише своја врхунска дела „Петријин венац“ и „Чизмаши“ која су касније и екранизована. Мало место са тако бурном историјом никако дугачије није могло да нашој генерацији дочара кроз шта је све прошло него да 1980. године отвори музеј. Сењски Рудник представља место у коме и даље ради најстарији рудник у Србији који је отворен још давне 1853. године. О настанку места, историји рударења и перспективи места више можете да сазнате од водича у музеју угљарства, ако се одлучите за факултативни обилазак музеја.

blaga_juznog_kucaja_21
Александров поткоп

Сењски Рудник представља најстарији рударски комплекс у Србији, оформњен у периоду измеђ 1853-1860 године, за време владавине кнеза Александра Карађорђевића, по коме је овај рударски коп првобитно и носио назив Александровац. Угаљ је тада представљао најмоћнији енергент. Развој индустрије у Србији креће паралелно са почетком експлоатације угља. У Крагујевцу се исте 1853. године отвара Тополивница, као прва индустријска целина у овом делу Европе. Воловским колима допремљен угаљ из Сењског Рудника, покреће производњу топова за развој војне индустрије. Овај пројекат је представљао најважнији национални интерес. Од тада је започело интензивирање индустријализације и логично је било да уследи читав низ успешно реализованих пројеката. Сењски Рудник је 1892. године спојен пругом уског колосека, са главном железничком артеријом југоисточне Европе, пругом нормалног колосека Београд- Ниш. Железница Србије постаје једна од најважнијих конзумената сировина из овог рудника, поред војне фабрике. Временом је рудник постао изузетно важан центар и стециште бројних рударских породица из разних крајева Балкана, које су на овај узани простор пренели све одлике својих ентитета, што данас представља можда и највећу вредност Сењског Рудника. Културна вредност Сењског Рудника лежи у чињеници да је ово комплетно очуван културни предео ране индустријализације, са остацима раних структура угљенокопа са најстаријом структуром, поткопом из 1853. године, и у свету јединственом парном машином извозног лифта из 1872. године.

blaga_juznog_kucaja_28
Извозно окно

Права је реткост затећи овако чисте визуелно-естетске изразе ране индустријализације што Сењски Рудник и дефинише културним пределом. Естетска вредност Сењског Рудника је појачана затвореном клисуром и са друге стране величанственим зеленилом букових шума које га окружују, и на одређени начин амортизују рударску свакодневицу, чинећи ову средину доста хуманијом. За разлику од индустријског наслеђа које је у туризмолошком смислу тек у зачетку, у непосредном окружењу налази се мноштво утврђених туристичких тачака, средњовековних манастира, пећина, водопада, планинских масива…Сењски Рудник је у позицији да буде на добити, управо захваљујући овим установљенуин туристичким понудама. Такође, поседује огроман едукативни потенцијал за усавршавање знања из области очувања културно-историјског и природњачког наслеђа. Осим тога, богато природно наслеђе и топографија суседних рударских насеља, обликују јединствен културни предео у овом делу Европе. Све наведене вредности сврставају Сењски Рудник у породицу истородних херитолошко-индустријски највреднијих локалитета Европе. Читава идеја рехабилитације Сењског Рудника и стављање у нову привредну функцију, јесте да ова средина, па и рударски копови постану доступни јавности. Александров поткоп је планиран за својеврсну туристичку посластицу Сењског Рудника. Замишљена је поставка која би се протезала читавом дужином подземног тунела, око 520 метара, а наставила би се изласком на вертикални излаз где би се транспорт до површине вршио лифтом који покреће већ поменута парна машина. Вертикално окно је дугачко око 150м и вожња лифтом би такође представљала праву атракцију. Поред парне машине произведене у Грацу 1872. године која је под заштитом, као културни споменик у Сењском Руднику заштићени су и објекти Александров поткоп (1853), зграда бившег магацина (1930) од 1980. године претворена у музеј и зграда машинске радионице (1922). У оквиру пројекта „Сењски Рудник град музеј“ у плану је рконструкција и санација још десетак објеката и једне улице како би се стекли услови за идентификацију Сењског Рудника као локалитета са огромним потенцијалима за номиновање на UNESCO листу, као вредност светског индустријског наслеђа.

blaga_juznog_kucaja_29
Музеј угљарства

По обиласку знаменитости Сењског Рудника превозом одлазимо до наше полазне тачке и оног најлепшег дела, а то је пешачење кроз Јужни Кучај. Пролазимо кроз још једну од знаменитости Кучаја а то је војни полигон „Пасуљанске ливаде“, који представља један од највећих полигона за артиљеријску обуку у Европи.

blaga_juznog_kucaja_23
Део стазе кроз четинаре

Пролазећи кроз чаробне пределе ове планине, на петом километру од почетка пешачења налази се меморијални споменик природе „Мијајлова јама“.

blaga_juznog_kucaja_26
Мијајлова јама

Јама је заштићена као меморијални споменик природе 1978. године и једини је спелеолошки објекат са тим видом заштите у Србији. Ревизијом из 2004. и 2005. године потврђен јој је раније додељени степен заштите. Налази се на западном ободу планине Јужни Кучај на надморској висини од 710 метара. По типу је прост фосилни вертикални понорски спелеолошки објекат за дужином истражених канала од 192,5м и укупном дужином канала од 297 метара. Вертикални део јаме је дубине од 127 метара са просечном ширином вертикалног гротла од 25 метара који се при дну сужава. Карактеришу је естетске одлике и прича која је везана за други светски рат.
На око 1 км са око 150м спуста од Мијајлове јаме крије се још увек неафирмисани водопад „Доњи Бигар“. Налази се на југозападним ободима Јужног Кучаја. Извор потока који је саградио водопад је на 615м н.в. на око 100м од саме бигарне наслаге високе око 12м, чија је још карактеристика и то да је врх водопада тачно на коти 550м н.в. Вода има велики проценат калцијум и магнезијумкарбонат чијим таложењем је настао не само водопад него и цео плато који је формиран између извора потока и водопада. Поток Доњи Бигар се за свој ток од око 1км спусти до коте од 480м н.в.. Велика висинска разлика између извора и ушћа у већ формирану јабланичку реку проузрокује већи број мањих водопада и каскада.

blaga_juznog_kucaja_22
Водопад Доњи Бигар

Поток Доњи Бигар са још неколико мањих потока и извора формира јабланичку реку, која је уз јеремитски поток и јако крашко врело, које извире из пећине у Сисевцу, твори реку Црницу.

blaga_juznog_kucaja_27
Поток Доњи Бигар

Сисевац представља крајњу тачку наше акције и налази се на 6 км од водопада Доњи Бигар стазом која води уз јаблабичку реку што ће свакако пријати у летњим месецима. Од водопада до Сисевца води више стаза па се у зависности од временских услова и жеља учесника акције може искористити било која варијанта. Е, а тек по доласку у Сисевац ћете схватити какво благо крије Јужни Кучај. Сисевац представља право туристичко место са пуно садржаја као што су: вештачко језеро са пуно цвећа; извор реке Црнице са пећином; старо рударско насеље са старим рударским окнима; базен за термоминералном водом температуре 36,6 степени; уређено излетиште; највећи рибњак у Србији за узгој пастрмке коју можете пробати у ресторану; прелепе природне целине као и други културно-историјски споменик на нашој акцији Манастир Сисојевац.

МАНАСТИР СИСОЈЕВАЦ

Поред свих осталих туристичких потенцијала којим располаже Сисевац посебну пажњу заслужује манастит Св. Сисоја.

blaga_juznog_kucaja_25
Манастир Свети Сисоје

Подигнут је на темељима старе светиње у XIV веку, а подигао га је један од „седам синаита“ Св. Сисоје. Налази се у близини реке Црнице са црквом посвећенов Преображењу Господњем. Данас је то територија општине Параћин, а раније је била петрушка област на далеко позната по великом броју цркава и манастира који су настали у XIV и XV веку и по древном утврђење граду Петрусу. За преподобног Сисоја Синаита, који се сматра оснивачем манастира, круже разне приче легенде и предања а знају се и неке историјске чињенице. Био је проигуман манастира Хиландар, близак кнезу Лазару, па многи сматрају да је био и његов духовник. Живео је у селу Сисевац као ученик преподобног Ромула Раваничког. Сахрањен је у цркви манастира, а изнад гроба је фреска у којој у десној руци придржава модел цркве, као ктитор. Треба поменути да се поред Св. Сисоја на ктиторској фресци налази још један лик за који се сматра да је деспот Стефан Лазаревић који је свакако указивао помоћ овом манастиру. Манастир је, заједно са црквом која је неколико векова била без крова, 1993. године обновњен и данас ради као метох манастира Раваница. На Биљани петак, уочи Ђурђевдана, народ долази у цркву да запали свеће и помоли се за душе страдалих мученика и здравље живих и помоли се преподобном Сисоју и свима који су допринели да на овом месту и данас постоји још један духовни центар у овом крају. Исто тако је било и за време ропства под турцима који су једног Ђурђевдана изненада упали у манастирску порту и поубијали велики број људи који су се тог дана окупили на служби божјој. Убијене су бацили у оближњу реку Белицу, коју народ због ове несреће и много жртава које је ова река однела, од тад па све до данас зове Црница. Кружи и легенда о двема сестрама које нису хтеле да дозволе турцима да им укаљају част већ су се дале у бег. Две сестре, тек заручене, покушале су да пређу на другу страну реке, узеле су се за руку и скочиле у реку. Једна девојка је побегла низ реку, изнемогла застала је на једној стени, кад је турчин пришао ближе и ухватио се за њу, она је скочила са стене повлачећи за собом и турчина. Стену са које се девојка бацила у воду данас зовемо девојачка стена. У непосредној близини Сисевца у клисури реке Раванице постоје и два моста који се данас називају две сестре.

Posted in Блага Јужног Кучаја, Репортаже.